Poslednji dan koji pamtim je utorak. Ili petak.
Grad je bio Amsterdam ili Dizeldorf. Ili neki između.
U tom periodu života mi je nemoguće bilo da povežem bilo šta sa bilo čim.
Vreme, mesto, ljudi, sve je bilo izmešano, izmešteno, i bez ikakvog smisla.
A ja sam bežao pokušavajući da nađem smisao. Da nađem sebe.
Razmišljao sam i da se ubijem. Iscrpeo sam sebe i sve na tu temu.
Bio sam blizu, na jedan treptaj od konačnog ponora.
I ništa.
Ništa bolje ili lošije nisam osetio. Baš ništa.
Nije grad kriv što sam izgubljen.
Ali neki gradovi bolje prihvataju izgubljene.
