in Pišem

Kad okineš žicu kafanski sviraču,
jedna setna jesen otvori mi rane,
i opalo lišće prekrije mi jutra,
zaboravim u čaši svoje kišne dane.

A kad violina pusti svoje zvuke
noći što me prate počinju da guše,
zastane u grlu istrošeno srce,
dok gudalom svirac otkida od duše.

Prepuštam ti noći kafanski sviraču,
ispijene čaše i sećanja nema,
ostavi mi samo od srca i duše
ćoškove gde spava uspomena njena.

Tekstovi na email?

Ukoliko želiš da pratiš šta pišem mogu da ti pošaljem nove tekstove na email.

Imaš svoje mišljenje na ovu temu?

Comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.