in Pišem

Ja pijem samo kad sam već pijan.

Kad nosim tuđe bore na srcu,
kad sedu bradu i kosu
osetim u jutro na svom licu.

I skrenem reku na drugu stranu,
u život koji ni sam ne znam,
samo da nađem u sebi manu
koja od života pravi bezdan.

Sedim sam sa drugim bićem
u sobi koja je gluva i nema,
slepo se trujem besciljnim pićem
i tuga polako počinje da drema.

Otvaram karte što misli seku,
u grču tražim trenutak sreće,
da mi u glavi utiša dreku,
i opije razum koji me neće.

Ko je prosuo klikere ove
da ječe u glavi koja već klone,
ko je ta žena što je pružila ruku
čoveku što u čaši tone.

Nekad je čoveku potrebno piće
da u treptaju doživi sebe,
da oseti u sebi skriveno biće,
i da duša prestane da zebe.

Ja pijem samo kad nemam snage
za nove runde samoće i tame,
kad izgubim reči za ljude drage,
i kad poželim da život stane.

Tekstovi na email?

Ukoliko želiš da pratiš šta pišem mogu da ti pošaljem nove tekstove na email.

Imaš svoje mišljenje na ovu temu?

Comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.