Rekla si mi da mirišem na kafanu, a da pravi muškarci mirišu na knjigu.
Sve je bilo pogrešno u tom trenutku.
Jedva sam te pogledao očima ispunjenim beskonačnom prazninom. Ništa ti nisam odgovorio.
Pamtim da se ne sećam koja je to besciljna noć bila po redu, u tom nizu sam, tražeći bezdan, zauvek izgubio i deo sebe.
U trenucima trezne lucidnosti mi se činilo da si zaljubljena i da me voliš, ali to nikad sebi nisam priznavao ni dozvoljavao. Jer ja sam bio nedostojan ljubavi. Nemoguće je mene voleti u bilo kom stanju. Prerašćeš i proći ćeš me se. Ostaće jedno glupo i slatko-gorko klinačko sećanje.
Ali je to bilo tvoje vreme, tvoje doba da budeš buntovnik, protiv svih, u inat meni i na kraju protiv sebe.
A ja sam još tada bio budala.
Život je polako prolazio mimo tebe, mimo tvojih snova koji su se trošili i bivali kao pepeo razneseni vetrom zabluda.
A ja sam živeo na dah, između dva zaborava. I uporno pokušavao da obrišem sebe iz svih ovozemaljskih zapisa. O tuđem trošku, izgleda.
Nisam ni video da si slomljena, uz mene potpuno istrošena i neprimećena. Bio sam nem kad si plakala i iznova umirala. Bio sam gluv kad si me molila da se izvučem iz mog ludila.
Bezobrazan kad si jedina u mene verovala.
I rekla si mi da je ovo poslednja noć. I plakala si.
Ja sam verovao da je svaka noć poslednja, bez žrtava, bez zabluda, samo siguran kraj dostojan ničega.
A život je odigrao u inat. Ti si se predala.
A ja ću umirati do kraja vremena.
