in Pišem

Starim

Starim.

Brže i tužnije nego što sam od vremena očekivao,
iako mi vreme nikada nije bilo dobar saputnik.

Starim ružno, van koloseka bilo kakve mudrosti i razuma.
Starim pogrešno.

Osećam samoću duboko u svakom nervu zakopanom u šumu iluzija u kojima živim.

Nema hladnoća mi se uvukla u kosti,
trne i prožima svaki pokret i svaki pokušaj da se trgnem i pokrenem.

Odavno ne slušam, ali sada ni ne čujem ljude
i ovaj svet u kome sam samo naizgled živ.

Ne spavam. Ne sanjam.
Ne volim, niti sam voljen.

Ne čeznem i nemam želja.
Samo strah, koji nije moj.

Gubim život pod nogama,
pod prstima, pred očima.

Kao da me razum ispraća.

Imaš svoje mišljenje na ovu temu?

Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.