in Pišem

Mržnja

Jel me ti mrziš?

Kao grom iz vedra neba opalio sam posle par sati ćutanja, zagledani u ekrane telefona, i nekoliko pića.

Molim!? Šta me to pitaš!? Odakle sad to!?

Pitanje je prosto. Ja tako osećam, i mislim da imam pravo da pitam. Da li me mrziš?

Naravno da ne!

Razumem da me više ne voliš.

Posle toliko godina to je sasvim u redu, ja sam na to bio spreman, obostrano, i pre nego sam tebe upoznao.

Ne da ja ne verujem u večnu ljubav, ne, samo mi je malo verovatno da to bude obostrano. Statistički je malo verovatno, ništa više.

A tu su i deca, pa svi balansiramo. I sebe, i sve oko nas, i šta smo sanjali, šta je danas, i da svakako, kako vreme odmiče, čini nam se da smo mogli bolje da prođemo.

Čini nam se i da je sasvim u redu da probamo da li nas neko više ceni, da li se nekom više sviđamo, da li smo i danas nekom više seksi nego onom kod kuće.

I drugi, tuđi poljubac, i seks, sve nam se čini da je okej.

A možda samo nisam dovoljan. Nisam najbolji za tebe, za nas. Razumeću ako se kaže na glas. Ili se glasno prećuti.

Možda je sve to okej, razumljivo, možda ja nisam neke stvari razumeo, nisam na vreme primetio, ispratio, sve priznajem, da sam sve tvoje signale propustio.

Razumem i da sam najgori. Ćutolog. U pogrešno vreme nervozan i strog, u pogrešno vreme nedostupan, i gord.

Sve argumente protiv sebe razumem.

Ali da me mrziš? Ne verujem da sam zaslužio.

Ako mrziš svoj, i ovaj život, ja sam svoje onda valjda odslužio, i sa tobom bih se, u miru, razdužio.

Sve iznad sam prećutao.

Odgovorio sam Ok. U sekundi. I laku noć.

Sutra sam se ubio.

close

Tekstovi na email?

Ukoliko želiš da pratiš šta pišem mogu da ti pošaljem nove tekstove na email.

Imaš svoje mišljenje na ovu temu?

Comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.