in Čitam

Ne marim da pijem, al’ sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al’ kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli,
za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: „Neće biti bolje,
nikad, nikad bolje, nikad biti neće.“

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
oči plave, tople kao leto rano,
život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeći da se zaklonim od srama,
pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

~ Vladislav Petković Dis

close

Tekstovi na email?

Ukoliko želiš da pratiš šta pišem mogu da ti pošaljem nove tekstove na email.

Imaš svoje mišljenje na ovu temu?

Comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.