in Pišem

Gledam u prazno nebo svojih kapaka.

Muzika se odbija u mojoj glavi i uspavljuje odavno premorene demone.

I kiša postane nema, bez dodira, bez mirisa.

Ćutim i plačem. Osećam da negde duboko u meni odjekuje oštri vrisak.

U potpunom mraku nema ni senki da oteraju strah od tišine.

Uporno pokušavam da dodirnem razum.

Imaš svoje mišljenje na ovu temu?

Comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.