in Pišem

Crna kutija

Soba. Bez vrata i prozora, zapravo bez izlaza.
 
U sobi skupina 17 različitih likova, karaktera, izgubljenih svaki na svoj način, lutaju čini se besciljno, a opet neumorno i neustrašivo.
 
U mojoj priči njihova imena nisu važna, jer im nikada nisam dozvolio da budu deo stvarnosti, da imenom dobiju šta žele i za šta se pojedinačno svi bore. Važno je ko su i šta su, šta predstavljaju i kako utiču na mene.
 
Redosled nabrajanja je samo zatečeni tok misli, bez ikakvog reda i rasporeda od značaja, da bih pojasnio gde se nalazim.
 
Svi su teški ljudi. Ali i ja sam težak čovek.
 
 
Neke još nisam dokučio, i često me iznenade ispadima koje ne mogu u potpunosti da kontrolišem ili prema kojima ne mogu da ostanem ravnodušan.
 
Od nekih nemam mogućnost da pogledam ni metar dalje u budućnost. Noću je previše glasan i preispituje me u iteracijama. Nema neslaganja. Nema kompromisa.
 
Jedan se retko javlja za reč, ali ga osećaš na leđima, kao kad te pitbul ujede i ne postoji način da se oslobodiš. Sâmo prisustvo, ujed i bol, bez ičega.
 
Jedan me često ubedi i da je sreća samo jedan trenutak opšte iluzije i odsustva razuma.
 
Jedan je i samom sebi, a i meni često dosadan i naporan, ali nam je neophodan.
 
Jedan veruje samo u nemoguće, i uglavnom je u pravu.
 
Ima i tih, naizgled simpatičnih, ali često napornih preko svake mere. Kočničari i skretničari od realnosti. Naporniji od realnosti.
 
Neke od njih povremeno izgubim iz vida, kao da ih ne čujem, a znam da su tu i da samo čekaju da me uhvate u raskoraku, sa spuštenim gardom, i urežu mi u pamćenje to što imaju da kažu.
 
Ima i prolaznika. Do danas mi nije jasno ni odakle dolaze, ni gde odlaze.
 
 
U ovakvoj skupini teško je doći do reči.
Nemoguće je bilo koga od njih sprečiti da kaže šta ima.
Još je teže čuti baš onog čije se mišljenje traži u datom trenutku.
 
Svi pričaju o svemu, skoro uvek u glas.
 
Ja obično sedim skučen u jednom ćošku te iste sobe, bez izlaza, i borim se da iz njihovih mišljenja, stavova i iskušenja izvučem ono važno, da čujem i svoje mišeljenje, da preživim i budem čovek.
 
Tek kad ih sve umorim i kad svi klonu mogu da čujem svoje misli i da na trenutak razmišljam o sreći.
 
Tako izgleda svaka moja misao u svakom trenutku.

Tekstovi na email?

Ukoliko želiš da pratiš šta pišem mogu da ti pošaljem nove tekstove na email.

Imaš svoje mišljenje na ovu temu?

Comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.