in Pišem

Raspadanje

Raspadam se na beskonačne nespojive komade.

Pokidana stakla izgubljenih misli, želja, ideja i života
usecaju se duboko u sirovo meso.

Ne zarastaju, žuljaju, seku,
svaki pokret i svaki dan.

Krvari smrt iz dlanova
kojima si se, tako sigurno,
držao za ovaj svet.

Zaboraviš bol i plač.
Utrneš i umireš iz daha u dah.

Umireš bespomoćno svaki dan
dok u duši neumorno spava strah.

Istovremeno se nadaš, plašiš i pitaš gde je i kad je kraj.
I pitaš se, i plašiš se. I, nadaš se.

Imaš svoje mišljenje na ovu temu?

Comment