Ne marim da pijem, al’ sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.
Ne marim da pijem. Al’ kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli,
za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
ja se svemu smejem pa me sve i boli.
I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: „Neće biti bolje,
nikad, nikad bolje, nikad biti neće.“
I ja žalim sebe. Meni nije dano,
da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
oči plave, tople kao leto rano,
život u svetlosti bez mraka i studi.
I želeći da se zaklonim od srama,
pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.
~ Vladislav Petković Dis
