in Pišem, Pravim se pametan

Ostavljamo nedovršene razgovore za sobom, nadajući se da će sve što okružuje čitav univerzum nesporazuma nestati istom brzinom kao što smo se mi trudili da nestanemo iz tih razgovora.

I opet, nadamo se, da će se neka viša sila, čiji svakako deo ne želimo da budemo, pobrinuti da ono što mi imamo kao zaključak odsustva komunikacije biti i zaključak druge, treće i ostalih strana.

I nadamo se da je to jedino rešenje. Jedini način da se razumemo. Ili samo izgovor da sebe razumemo ili opravdamo. Pred sobom ili pred drugima.

Umesto načina, tražimo opravdanja u mladosti, žrtvama viših ciljeva, egzistencijalnim potrebama, nepriznatim strahovima, zalutalim kompleksima.

Kad vreme neminovno pregazi smisao, svaki pokušaj da nedorečeno ispričamo postaje sebično opravdanje za kojim čeznemo, jer ne postoji valjani izgovor da tuđi život danas dodirnemo. Ne postoji izgovor da budemo ikada više njegov deo.

Pamtim svaki nedorečen razgovor. Svako nedorečeno zašto i zato, svako “priznajem” kad sam grešio, svaki zagrljaj koji sam preskočio. I sve što sam, zbog pameti ili gluposti prećutao.

Sebično. Čekamo. Trnemo i trunemo. Ako smo dovoljno pametni, onda se kajemo.

Izgleda je potreban izgovor da se, bez opravdanja i srama, čovek čoveka seti.

Jedino što se dešava samo od sebe je raspadanje.

Imaš svoje mišljenje na ovu temu?

Comment