in Pišem

Deda Aca, komšija iz Milentijeve

Verujem da svi u svom okruženju imamo starije ljude koje redovno srećemo, u komšiluku, na ulici, pijaci, i najčešće ih i ne poznajemo, a ipak pamtimo po nečemu, bilo da smo sa njima ikada imali nešto više od razmenjenih pogleda.

U slobodno vreme o njima nikada ne razmišljamo, da ne kažem da neke od njih i izbegavamo jer, naravno, nemamo vremena ni tema za duge razgovore o sastavu reprezentacije ili nekog kluba pre 500 godina.

Jedan deka, od koga kupujem sir i jaja na pijaci, mi je toliko drag, da kad ga ne vidim skoro da me obuzme strah i počnem panično da razrađujem scenario za razna, sasvim normalna opravdanja za izostanak sa časa.

Kad ti ljudi nestanu iz našeg okruženja, ako prestanemo da ih viđamo, obuzme nas neki osećaj nedostajanja, kao da su nam neki prijatelj ili dalji dragi rođak.

Pitamo se gde, su šta im se desilo, od koga sada da kupim jabuke ili jaja, ko će da me zapričava kad me sretne samo da bi ispunio svoj usamljeni život.

Tako je, pre neki dan, deda Aca iz komšiluka otišao svojim putem, valjda da konačno, sa prijateljima svog uzrasta razgovara na teme za koje sada svi oni imaju vremena.

A naši brzi životi užurbano guraju napred nesvesno tražeći neke nove face kojih će se setiti samo kad nestanu.

Možda smo i mi neki od tih ljudi za neke druge klince koji dolaze.

Zašto pišem o deda Aci?

Zato što sam bar jednom izbegao da pričam sa njim pod izgovorom da nemam vremena i da će da me smori.

Zato jer sam siguran da niko, od beskonačno ljudi koji su ga sretali i koje je zagovarao, ili im pokazivao na raskrsnici da nema nikog i da mogu bezbrižno da prođu, neće napisati ni jedan red.

Zato što verujem da svi zaslužujemo bar jedan red, jedno zapisano sećanje.

Imaš svoje mišljenje na ovu temu?

Comment